Свако од нас има своје порекло, свој мир, породицу, најмилије, место где се осећа моћно и слободно. Свако од нас има своју отаџбину. Отаџбина је једна велика кућа. Она у себи чува храбре и јаке витезове који су спремни било ког тренутка да се боре и испусте крв, па чак ако треба, и свој живот дају за њу. Ипак, ниједна држава за страног човека који крочи у њу неће показати оне дубље, истинске вредности које чува у себи, већ само оно што се очима може видети. Многи ће се питати зашто. Једноставно, зато што је неће разумети. Неће разумети све оне који су рођени у својој отаџбини, оне који су у њој одрасли, као ни они који су дали свој живот да она данас буде слободна. Најбоље ћемо је разумети ми који смо се дали за њу и који се из дана у дан дајемо за њу. Моја отаџбина Србија је нешто веома мало, једва видљиво на карти, а опет тако велико и знано широм света. За некога, она представља пријатељство и поштовање, док за друге представља сметњу и вишак на овој

планети. Међутим, она је још већа онда, када поред свега што је прошла и што пролази, нађе разлог да се смеје и радује.

Једном приликом када смо мој клуб и ја играли једну од важних утакмица, на завршетку ми је пришла девојчица из Канаде и питала ме како и зашто уопште волим своју земљу и по чему је она посебна. Њена држава је, како је рекла, много боља од моје и да је на мом месту, стидела би се свог порекла. Ја сам јој поносно одговорила да волим своју земљу, своју отаџбину и да је она посебна по свему. У њој може срести било кога ко ће увек помоћи колико год било тешко. Овде ће видети људе који много раде и мало зарађују. Овде, баш овде ће срести некога ко ће и последње парче хлеба поделити са неким. Ово су само неке од истинских вредности које моја земља поседује. Све то је оно што волим код своје отаџбине, што поред свих лоших или добрих ствари које нас задесе, налазимо разлог да се радујемо, смејемо, будемо позитивни. Рекла сам јој да се поносим својим прецима који су дали животе да наша отаџбина буде слободна и независна. У тим временима је било јако тешко, али предаја није била опција. Такође, напоменула сам да Србија поседује право братство, пружа подршку и руку које су преко потребне у невољама. Све ово је понос мене и моје земље, моје отаџбине. Мисли да ће доћи боље сутра дају нам снагу да се боримо данас.

Моју земљу красе многе планине, реке, оранице, добри људи, велики градови, какве још, сигурна сам, није видела нигде у свету. У који год крај отишла, видеће предивне пејзаже који пресецају реке. Небитно је где, сваки од њих, убеђена сам, даје незаборавне успомене и жељу да се врати у исти.

Такође, напоменула сам и оно на чему ми је највише позавидела, а то су велики људи ове земље који су показали свету шта значи појам србија. Неки од њи су Иво Андрић, добитник Нобелове награде, аутор романа „На Дрини ћуприја2, који је предочио свету вредности српског језика и културе. Један који се вероватно више никада неће поновити и родити на овој планети јесте Михаило Пупин, научник који је добио Пулицерову награду за свој рад. Својим делом „Од пашњака до научењака“, показао је њеним дедовима шта је немаштина и шта значи српска борба за нечим. Новак Ђоковић, прослављени спортиста, који је свету показао само делић онога што се на многе друге језике не може превести, а то је српски инат. Онда је дошао мој тренер и рекао како је лепо што сам упознала нову другарицу, али да је било време да кренемо.

Када бих добила награду на лутрији и та награда била обилазак свих земаља на овом свету, знам да бих се увек вратила својој отаџбини која ме чека раширених руку и са осмехом на лицу. Чак и да у будућности дође до новог рата, сигурна сам да ће ова земља опстати јер „Отаџбина је ово Србина!“

Александра Старчевић, VIII разред