Прве школе у Србији појављују се у XVIII веку, по варошима и уз манастире и цркве. У XIX веку развијањем устанака постојала је пракса, чим се неки крај ослободи од Турака, оснива се школа и поставља се учитељ. У нашем крају за време устаничког периода помињу се сеоске школе у Гарашима и Буковику. У периоду од 1805. до 1813. године међу учитељским лицима помиње се Андрија из Орашца.
Након Закона о школама из 1844. године у Србији се број школа знатно повећава и постаје обавеза општине да се брине о избору и издржавању учитеља. На основу архивских докумената засигурно се зна да је школа у Орашцу постојала 1844-1845 године. У сачуваном извештају за школску 1844-1845. годину потврђује се да је у школи било 12 ђака. Школа је била смештена у здању ”примиритељског” суда, а као учитељ помиње се Георгиј Гашпаровић. Након одлуке да се у Орашцу подигне црква, уследила је молба Орашачке општине 1869. године да се отвори школа у општинској кући која је просторно задовољавала основне школске потребе. Окружни начелник је известио министра просвете и црквених дела, 21. јула 1869. године, да је општинска кућа “у свему спремљена” и да је потребно само поставити учитеља. Учитељ који је тада постављен на дужност био је Милоје Бабић. Како је школа стално радила у адаптираним административним зградама места, због сталног пораста броја ђака, предложено је да се подигне нова школа “по пропису”.
Готово у исто време грађене су првобитна школа и садашња црква 1869. године, а освештао их је тадашњи орашачки парох Љубомир Тодоровић, који је службовао у Орашцу. Као први учитељ помиње се Милан Кекић. Зграда првобитне школе је порушена. Налазила се на месту данашњег ђачког игралишта, док друга по реду школска зграда постоји и данас, а налази се североистично од цркве и адаптирана је за потребе становања радника школе.
Изградњу садашње спомен-школе обећао је сам краљ Петар I Карађорђевић приликом посете Орашцу 1912. године пре почетка Првог балканског рата. Одбор за грађење спомен–школе у Орашцу формиран је 1923. године по налогу краља Александра Карађорђевића. Освећење темеља извршено је 1927. године. План школе израдио је архитекта Петар Гачић. Радови су били окончани 1932. године, а освећење спомен–школе било је 15. фебруара 1933. године.
Церемонијална прослава освећења спомен-школе у Орашцу, пре 90 година, представљала је најрепрезентативнију свечаност. Новински чланови преносили су да су сви прилизи пуни света, а да је пред уласком у школу постављена почасна чета петог пешадијског пука и једна батерија првог артиљериског пука. Сто коњаника чекало је краља Александра на Старчевића брду и допратило до школе. Његов долазак најављен је пуцањем топова. На свечаност осим краља дошли су представници највишег државног врха, чланови владе и председник владе са др Миланом Сршкићем, маршал Двора г. Димитријевић, министри, сенатор г. Павелић, председништво Народне скупштине, сенатори, народни посланици, представници општинских власти и Дунавске бановине. Посебан значај имао је долазак изасланика патријарха Варнаве, викарног епископа Тихона Радовановића који је уз асистенцију целокупног свештенства среза Орашачког извршио освећење школске зграде. Након поздравних говора, председника одбора за подизање школе г. Лазара Анића, председника општине г. Недељка Тодоровића, управитеља школе Драгослава Недића, присутнима се обратио краљ Александар речима. “Шумадинци, …., осветлајте још једном образ Карађорђевој Шумадији….”. Након громогласног аплауза три ученика школе Милош Јовановић, Милан Милојевић и Драгољуб Стојановић рецитовали су песмице о Карађорђу. Ове рецитације су се допале Њ.В. Краљу па се дуго задржао у разговору са малим живахним дечацима, обећао им школовање о његовом трошку и даривао их дукатом.
При освећењу спомен-школе на спомен плочи која сведочи о том догађају остало је уклесано:
“ЗАХВАЛНА ШУМАДИЈА ПОДИЖЕ ОВАЈ ДОМ ЗА СПОМЕН СЛАВУ ВЕЛИКОМ КАРАЂОРЂУ И ОСТАЛИМ МНОГИМ ЗАСЛУЖНИМ ПРЕЦИМА КОЈИ 1804. ГОДИНЕ НА ОВОМ СВЕТОМ МЕСТУ ДИГОШЕ УСТАНАК И ПОЧЕШЕ ВЕЛИКО ДЕЛО НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА”
Основна спомен-школа „Први српски устанак“ у Орашцу данас броји 120 ученика заједно са издвојеним одељењем у Копљарима.
И сада, након 90 година рада Спомен-школе, можемо рећи да су се у њој описменили и оспособили многи ђаци за даљи живот. Многи од њих су познати како у свету тако и код нас. Љубав и знање које им је школа пружила живеће вечно у њима, а успомене на њих живеће кроз наша сећања на њих.
Велика је част што имамо прилику да негујемо традицију и чувамо историју од заборава, али је уједно на свима нама и велика одговорност да се развијемо и израстемо у потомке достојне својих предака што је и мото наше школе.
Запослени: