Четворазредна Основна школа у Копљарима основана је 1868. године у садашњем школском дворишту, више у западном делу дворишта. Школа је имала две учионице 9 пута 5 метара, ходник и школску канцаларију. Учионице су имале велике прозоре и под од дасака. Ходник је био поплочан циглама. Школа је била покривена ћерамидом. Крај школе, у западном делу дворишта стајала је велика дрвена звонара, са које се оглашавао рад школе. Прва школа постојала је до 1927. године, када се провалио њен кров и морала је бити срушена.

Први учитељи у Копљарима су: Миљковић Матија (од 1869. године), и Богићевић Милан (од 1878. године).

У време службовања брачног пара Милосављевић Светолик и Ангелина (од 1912. до 1914. године), зидана је стамбена зграда за учитељски стан. Син наведеног учитељског пара је Пеђа Милосављевић, академски сликар.

Марковић Милутин и Лепосава (од 1923. до 1930. године), – дошли из школе из Орашца, Милутин радио као управитељ а Лепосава као учитељица, – Лепосава је приликом отварања треће школе у Копљару основала трајни “Фонд Милутин Марковић” намењен искључиво за оснивање библиотеке и награђивање заслужних ученика, – У школској 1929/30 години у школи је било 127 ученика.

1927. године саграђена је нова школа, друга по реду. Средства за ову школу обезбеђена су продајом сеоског Општинског забрана у Копљарима. У темеље друге школе постављена је “спомен повеља” (која приликом градње треће школе није пронађена), – Школски надзорник Јефта Мрав у својој забелешци о прегледу школског рада учитеља Милутина записао је:

“Наставник г. Марковић Милутин има јаке воље и љубави к своме позиву. Располаже са педагошкимом спремом и праксом. Сви су предмети обрађени методички а нарочито је изведена концентрација наставе. Наставник, сем што је спреман у главним предметима има и спреме и дара за предавање вештина, а нарочито за певање и свирање. Његов ђачки хор је одлично спемљен. Овим предавањем певања унео је код деце воље и полета за рад. Тактичан и умешан а при том скроман и озбиљан у сваком послу. Стекао је љубав својих грађана. Својим трудом и јаком вољом успео је ПОДИЋИ ДИВНУ ШКОЛСКУ ЗГРАДУ. У служби и ван службе је примерног владања. Ради на народном просвећивању. Према свему изложеном рад и успех господина Марковића оцењујем оценом ОДЛИЧАН.”

У школској 1930/31. години био је највећи број ученика, 166, тада је отворено треће одељење у школи у коме је радила Петрица Блажена (од 1931. до 1934. године). Брачни пар Христодуло Леонида и Милева је својом присебношћу допринео да се сачува целокупна школска документација за време ратних година.

Ђукановић Радојко (од 1951. до 1954. године), – Управитељ школе, извршио је генералну оправку школе и изградио је бину у школским просторијама, – Организовао је Културно-уметничко друштво “Војин Гајић”, – школа је добила Републичку награду Савета за просвету и културу НР Србије

Марковић Драгиша (од 1959. до 1990. године (31 годину)), – прво учитељ, потом управитељ школе до 1962. године, до момента укидања основне школе и припајања школи “Први српски устанак” у Орашцу, – 1977. добио је признање “најдражи учитељ”, 1984.године стекао је степен “Педагоски саветник” до 1990. године руководилац Одвојеног одељења школе у Копљару, – у школској 1959/60. години у школи је било 114 ученика.

1960. године у школу је уведена електрична струја, – у школи почиње са радом ђачка кухиња Црвеног крста.

У школској 1960/61. години отворено је пето одељење где су предметну наставу изводили постојећи учитељи, страни језик био је руски (предавала је Крџић Станојка), у свих пет разреда било је 137 ученика.

Народни одбор општине Аранђеловац одредио је 26.децембар као “Дан школе” петоразредне школе у Копљарима који се прослављао до 26. децембра 1970.године када више то није било могуће због слегања зграде и пуцања зидова на бини која је била у школи.

Основна школа у Копљару је 16. јануара 1961. године добила име “Војин Гајић-Горило”, ради сећања на већника Првог заседања АВНОЈ-а, пољопривредника и бившег ученика Копљарске школе. Сагласност за име школе дао је Савет за просвету и културу Општине Аранђеловац.

Исте године у школи је формиран: Одред пионира, Подмладак Црвеног крста, Уметничко културно-просветно друштво са драмском и рецитаторском секцијом, Покрет горана, Спортско друштво ученика. Крај школе подигнут је мини расадник за гајење четинара, извршена је садња разноврсног воћа, украсног шибља, ружа и разноврсног цвећа.

– 1962. године извршено је вађење школског багрема од којих су урађени стубови и баскије за ограду, постављена је висока ограда, љуљшке, клацкалице, конопац за пузање, разбој и вратило,

– 27. септембра 1962. године Народни одбор Општине Аранђеловац је укинуо пети разред и донео одлуку да се школа ПРИПОЈИ Основној школи “Први устанак” у Орашцу,тадашњи директор школе у Орашцу био је Бојанић Миломир.

– 15. фебруара 1989. године одлуком Општине Аранђеловац школа мења име у “Први српски устанак” ,директор школе био је Велибор Димитријевић,

– Народни одбор Општине Аранђеловац је 1.марта 1964.године укинуо некомбиновано одељење,а 1. маја 1964. године друго некомбиновано одељење,

– Школска 1964/65. година отпочела је са радом два комбинована одељења, – израђена је бетонска стаза,

– Престанком рада у две учионице, те учионице спојене су отварањем зида и створили су се услови за изградњу школске бине (друге),

– 4.јула 1970. године у школском дворишту откривен је споменик са плакетом Војину Гајићу,

– 7. октобра 1974. године срушена је зграда школе јер су зидови напукли,терен тоне и прети опасност да се зграда сруши,- настава је извођена у приватној недовшеној згради Милована Радовановића “Калајџија” ,која је имала две просторије намењене за сеоску кафану, имала је само плочу од бетона која је била уместо крова.Једна просторија била је за учионицу а друга за смештај инвентара школе.Улазило се директно споља у учионицу.Радна температура у зимским условима није прелазила 7 степени Целзијума,

– 15.јула 1976. године извршено је размеравање зграде по пројекту које је извршио Младеновић Младен,зидар Занатског услужног и грађевинског предузећа “Полет”,

– 30. јула 1976. године завршено је копање темеља,који су радили мештани и ђачки родитељи под руководством старог зидара Јовић Драгића (имао је 75. година),добровољни је градитељ задружних објеката, пута, водовода и градитељ фабрике “Шамот”. И баш због свега тога 23. априла 1982.године када је преминуо у 80-тој години био је изложен у новој копљарској школи.

– 30. јула 1976. године извршено је полагање “каменa темељца”. У темеље школе (изнад улазних врата на котларници) уграђена је спомен повеља о изградњи нове школе,

– априла 1977. године завршени су зидарски и занатски радови,

– школска 1977/78. годину отпочела је са радом у новој школској згради,

– 19. септембра 1977.године свечано је отворена нова школска зграда,на прослави је присуствовало око 1000 људи,

– октобра 1978. године отпочела је са радом нова ђечка кухиња,

– 29. новембра 1980. године крај споменика у школском дворишту саграђена је мала гробница у коју су премештени посмртни остаци Војина Гајића из сеоског гробља у Копљару,јер на гробљу није било подигнуто никакво обележје,

– 29. новембра 1982. године на постојећи споменик крај школе постављена је уместо плакете биста Војина Гајића, а плакета је изложена у школи,

– 15. септембра 1986.године уведена је телефонска линија и телефон у школу,

– 25. октобра 1988.године прокопан је водовод за школу,

Марковић Будислава (од 1959. до 1982.године), – супруга Драгише Марковића, организовала је здравствено-просветне течајеве сеоске женске омладине, добитник новчане награде за успешно извођење наставе историје, добитник ордена Републике са бронзаним венцем.

Податке о школи повадила Маја Продановић
Из ЛЕТОПИСА Школе копљарске
Аутора Драгише Марковића