Да ли сте се надали победи?

Пошто сам био задовољан текстом који сам написао, потајно сам се надао победи.

Све песме које су биле на конкурсу су лепе и вероватно би нека друга победила да није реч о химни.

Оно што сам видео као моју предност у односу на остале је та што песма говори о специфичностима саме школе, непосредном окружењу, деци из Орашца, али и из Копљара, пошто су и она део нас. Такође, за разлику од неких других песама са конкурса, није била предуга. Сматрао сам да химна треба да буде кратка, конкретна, песма са рефреном, да би њено извођење и осећај код оних који је слушају имао ефекат какав химна треба да има.

Шта за вас представља улога аутора текста химне школе у којој радите?

Победа на конкурсу је изузетна част. То је нешто што остаје и многим будућим генерацијама. Ми долазимо и одлазимо, химна ће остати и све нас надживети.

Како људи реагују на ваш поетски рад?

Током свих ових година писања песама, објавио сам и две збирке песама „Друга страна“ и „Просветар посветар“. Углавном су сви задовољни како у целини то изгледа. Неке песме су код читалаца изазивале сузе, неке смех. После читања одређених стихова био сам упоређиван са великим Добрицом Ерићем, нашим песником. Две песме „Школа некад“ и „Школа данас“ биле су извођене на приредби за Дан ОШ „Коста Ђукић“, у Младеновцу, у којој такође радим, а неке су објављиване и у школским новинама школе у Орашцу. Имам пуну подршку породице у свему овоме и то ми је јако важно.

Ви као географ одлично познајете све делове света. Шта бисте нам рекли – по чему је овај део света најлепши, будући да управо тим стихом почињете химну „У најлепшем делу света…?“

У седмом разреду ученици из географије изучавају све континенте и поједине области у њима. Често им говорим да буду срећни што се нису родили усред неке џунгле, пустиње, високопланинских предела, где нема олуја, торнада, честих, јаких земљотреса, поплава, већ у делу где има свега по мало: мало равнице, мало планине, снега, кише, реке, језера, плодне земље, шуме без опасних животиња… Ни превише топло, ни превише хладно.

Као ђак основне школе, са својим родитељима сам девет година живео у Старчеву, једном равничарском селу Војводине, а као војник у зимском периоду сам службовао у Кумбору, на обали Јадранског мора у једном малом насељу Црне Горе, тако да сам лично осетио и неке друге услове живота, бар овде на Балкану.

Добијам питања и од ученика где бих волео да живим, а ја и њима поручујем, да је, што се тиче природних услова, Шумадија скоро идеалан простор за живот.

Шта бисте поручили ученицима и колегама поводом овогодишњег великог јубилеја који прославља школа?

Све школе у којима сам радио сматрао сам својим „другим кућама“, па тако и ОШ „Први српски устанак“ и тако саветујем ученике, а и млађе колеге да на тај начин размишљају.

Због својих специфичности, поручио бих ученицима и колегама да буду свесни значаја ове школе, да им буде част што су део ње, да је чувају, оплемењују, да са радошћу сваког дана у њу долазе, друже се и да им ова школа буди најлепше успомене, када је једном напусте.

Александра Крстовић, наставница српског језика и књижевности