Људи су са оне научне, биолошке стране ако не исти, бар јако слични. Сви смо од крви и меса, хтели то да прихватимо или не. Бели црни, бели или чак жути, разликујемо се у оним танким финесама. Те разлике нас чине особама, граде наш идентитет.

Идентитет човека је једна сложена и комплексна ствар. Основа личности јесу особине човека. Када некога упознате на поглед, не сазнајете пуно јер су сви људи слични. Али, како усне милог странца задрхте, завибрирају гласне жице, ето одговора на многа питања. Језик – велики део личности. Није ли то дивна ствар?! Једна реч за милион других. Зар вам није мило када сретнете неког непознатог, а он вас изненади најпознатијом,

најмилијом ствари на свету? Е, па мени сигурно јесте. За мој језик можда не зна много људи, можда га ни не препознају, али за мене, он је све! Хајде, пустићу вас да погађате.

Мој језик потиче из давнина, од народа који се појавио ниоткуда. Од тада је прошао кроз многе промене да би достигао савршенство којим имам част да вам данас говорим. Од паганског народа који је писао у сликама, преко бурних времена која су их дочекала на простору моје земље и бурних ратова који су уследили након тога, патио је народ, патио је језик.

Моја земља била је окупирана, нападана и потлачена много пута. То је много утицало на на културу језика. Зато много људи не препознаје мој језик на прву. И даље вам није јасно? А, ако кажем овако: Мој језик припада словенској групи и с поносом могу рећи да су на њему писали најбољи писци прошлих и ових векова. Овај језик прошао је кроз многе муке и промене да би достигао савршенство које је поставио Вук Стефановић Караџић.

Сада вам је јасније, зар не? Да, у праву сте, требало је раније да кажем. Али, зар ми можете замерити када говорим о најјаснијем језику који је народ икад и којим ће икад говорити? Добро, можда мало претерујем, мада ће за мене српски језик увек бити на првом месту. Зашто га толико волим? Зар није очигледно? Језик је оно што чини народ народом. Српски језик је је оно што чини Србина Србином. Свако од тридесет слова Вукове азбуке Србина одликује једном медаљом, једном врлином. Најдирљивије песме су писане ћирилицом. Зар не знате? „Крвава бајка“, „Плава гробница“, и многе друге терају срце у плач. Просто је фасцинантно како Србин истим словом леди крв и целива рану. Шта више за пожелети када је језик Србину највеће богатство.

Добро, признајем, сваком је свој језик најлепши. Зар нису језици уопште богатство?! То је оно што носимо од првог зуба до гроба. Замислите само како особа на поглед може бити обична, а на говор егзотична.

Кажу да вредиш онолико колико језика говориш, али ја ћу заувек бити поносна на свој први, матерњи језик – СРПСКИ ЈЕЗИК. Исто као што свако слово српског језика даје свој јединствени глас, тако исто знам и сигурно тврдим да сваки Србин било нас 30, 330 или 30 милиона, поносно говори свој језик.

Ивана Милојевић, VIII разред